U SVETU METAMORFOZA – RAZGOVOR SA
MILOŠEM CRNJANSKIM
1. HIBERBOREJA
Leta Gospodnjeg 1937. godine, prošavši
kroz neke uske prolaze između santi leda, zaplovio sam brodom po otvorenom moru
ka predivnim toplim krajevima bujne vegetacije i jarko crvenog Sunca, sve do
Špicbergena smeštenog u vodama Arktika, dokle brod može da ide. Špicbergen je
najveće ostrvo u istoimenom arhipelagu površine od oko 38.000 kvadratnih
kilometara i pripada norveškoj oblasti Svalbard. Tokom dugih polarnih dana,
Sunce gotovo da uopše ne zalazi, a temperatura vazduha se kreće od 10 do 15
stepeni celzijusa. Ostrvo gde je smrt zabranjena!
Posle prelaska 90.
Paralele, iza polarnih predela, došao sam do severa Zemaljske kugle – iza
severnog vetra, gde Sunce večno sija! Oštri vrhovi špicbergerških brda
pojavljuju se iz magle i mora kao fantastična slika nekog nadzemaljskog sveta,
a veličanstvena priroda čitavom predelu daje neku boju priviđenja. Pogled s
morske pučine na vrhove glečera je snažan vizuelni doživljaj, a ništa manje uzbudljiv
nije i pogled sa najviše palube broda na prostrane tundre i zelene brežuljke,
netaknute prirodne lepote, bogatog životinjskog i biljnog sveta. Sa strme obale
ostrva u Arktički okean obrušavaju se moćni vodopadi. Na liticama Špicbergena
gnezde se neke od najugroženijih vrsta morskih ptica kao što su morski
papagaji, tropski galeb ili arktička čigra, dok na samom ostrvu lako možete
naleteti na polarnu lisicu, svalbarskog soba i polarnog medveda.
Na terasi broda, na
putu ka Špicbergenu, ugledah jednog gospodina u sivom otmenom kaputu.
Nizak ali sportski građen čovek, sa crnim šeširom.
Kakva slučajnost i
iznenađenje! Pa to je gospodin Miloš Crnjanski! Umetnik izuzetne
energije, elegičan, senzualan, melodičan, maestro književnog evropskog pera!
Velika, lepa, graciozna i daleka čežnja!
Sedeo je sam za
stolom u brodskom restoranu na putu za Špicbergen gledajući zamišljeno u
daljini, gde je pisao svoj lični dnevnik ljubavi, strasti i veza. Voleo je da
seli svoj stih od banatskih prezrelih trešanja do snežnih vrhova Urala.
„Cher Maître!” –
oslovih ga na francuskom jeziku!
Na moje oslovljavanje
nije ništa odgovorio. Ostao je nepomičan i zagledan u daljini. Hiperborejsko
Sunce je obasjavalo njegovo lice.
Skupih hrabrost i
obratih mu se ponovo: „ Da li ste to Vi, gospodine Crnjanski?”
„ Yes, sir“, glavom,
odgovori Crnjanski. „Ko ste Vi, mladi čoveče? Šta želite od mene?!“
„Gospodine Crnjanski, dozvolite da Vam se predstavim… ja sam
mladi putopisac i fotograf u službi umetnosti i želeo bih da napišem kratku
priču o severnoj zemlji Hiperboreji i fotografišem ove divne predele i
netaknutu prirodu! Čitao sam o Hiperborejcima…oni su vrlo srećan i bogat narod,
neka čudnovata, ali ljudska bića, koja žive u nekoj vanrednoj zemlji, iza
arktičkog leda, u čijoj službi stoji i Apolon. Legenda kaže da je Apolon svake
jeseni dolazio zlatnim kočijama, nošen svojim labudovima, da u Hiperboreji,
rajskoj zemlji večnog proleća, provede zimu posle koje bi se vraćao u Delfe ili
na Olimp. Stoga je Apolon bio i vrhovni bog Hiperborejaca, mitskog naroda, čiji
su žitelji živeli vekom dužim od hiljadu godina, posvećeni duhovnom uzdizanju,
bez ratova, patnji i bolesti. Mitska Šambala je po mišljenju mnogih upravo
drevna Apolonova Hiperboreja, koju su i mnogi duhovni tragaoci i znatiželjnici,
svojim opasnim ekspedicijama uporno pokušavali da pronađu. Pod večnim
Suncem! U večnoj radosti! U večnoj sreći!
Od silnog uzbuđenja,
zaboravih da izgovorim svoje ime i prezime i odakle dolazim...Pokušao sam da
izgovorim, međutim, Crnjanski me iznenada prekide sledećim rečima:
„Kratku priču, velite?!”,
začuđeno me i pogledao , podrugljivim i
nepobedivim osmehom.
„Sedite do
mene, izvolite se poslužiti, mladi gospodine. Vreme je ručku znate, ali ja
nisam niti gladan, niti žedan. Ovde, iza severnog vetra, gde Sunce večno
sija svaki trenutak ima novu boju. I te boje umiriće moje oči, a ja sam miran
kad mi se smire oči.”
„Da, zaista divni
predeli, gospodine Crnjanski” – odgovorio sam, „izuzetna mi je čast ukazana što
sedim danas ovde pored Vas i uživam u ovoj prirodi i divnim pejzažima.”
„Ne žurite, mladi
čoveče, polako! – reče Crnjanski „mladi pripovedač želi da ispriča priču što
pre, dok je još zelena. I tu greši i kvari joj ukus! Zato mladi gospodine,
učinite ono što Vam najmanje leži - savladajte svoju mladost da se plod ne
otkine pre nego što sazri, nego da se pusti da prezri pre no što se uzabere i
ponudi za jelo. Tako će Vaša mladost, s jedne strane, i prezrelost ploda, s
druge, kiselo i slatko, dovesti u ravnotežu sokove i dati savršen ukus“.
Tu primeti da ga
pažljivo slušam. Okrenu se prema meni i reče:
"Negde mora biti
lakšeg života, vedrine događaja, što se slivaju kao čisti i hladni, prijatni,
penušavi slapovi. Odseliti se treba zato, otići nekuda, smiriti se negde, na
nečem čistom, bistrom, glatkom kao što je površina dubokih gorskih jezera.
Živeti po svojoj volji, bez ove strašne zbrke, idući za svojim životom, za koji
se beše rodio. "
„Sad, kada se
ne nadam više da ću hodati obalom u Skagenu, ili sedeti u luci u Trondheimu ili
igrati sa studentkinjama u Upsali, sad mi se eto stalno vraća misao, da je
trebalo živeti, dublje, zanosnije, i ne tako brzo. Kajem se što sam tako olako
odlazio. Misao na smrt, rađa misao na trag konja, koji nestaje u snegu, kad
jahači odu. Sad se eto u sećanju vraćam u Skandinaviju i ostajem u njoj
dugo i kad bih mogao, nikad se više iz tih hladnih krajeva ne bih vratio”.
„ A šta da ne
valja? — nastavlja Crnjanski…mogao bih i u Danskoj i u Švedskoj i u Norveškoj,
da živim. Pa i na Islandu.
Zatim se zagledao u
sto sa jelom i upitao me: „Volite li dobar čaj, mladi gospodine? Pogledajte,
ovde na stolu nema čaja a tako bi mi sada prijao, a znate najbolji engleski
čajevi se prave u poslastičarnici „Babington“ na Španskom trgu u Rimu. Obećajte
mi da će te doći sledeće godine...ali ne dolazite pre jeseni, znate ja se
uskoro selim na drugu lokaciju isto blizu Vatikana...Ostaviću Vam adresu, Kad
dolazite obavezno se javite...čekaću Vas!. Tu mora početi Vaš putopis, pre ove
Hiperborejske polarne priče!"
Odgovorio sam
uzbuđeno: "Biće mi veliko zadovoljstvo, gospodine Crnjanski!"
„Svuda ima dobrih
ljudi! - nastavlja Crnjanski. Međutim, jedan drugi glas u meni, na to,
dovikuje mi, da se varam, da sreće nema van onog mesta, gde smo proveli
detinjstvo i gde smo se rodili”.
„Jan Majen i moj
Srem,
Paris, moji mrtvi
drugovi, trešnje u Kini,
priviđaju mi se još,
dok ovde ćutim, bdim, i mrem
i ležim, hladan, kao
na pepelu klada"...
Izgovorivši poslednji
stih, Crnjanski je zaspao utonuvši u svoj duboki špicbergerški san sanjajući o
ratu, zavičaju, lutanjima, strastvovanjima, smrti, melanholiji, prošlosti,
dvojništvu, besmislu ljudskog života, veri u sudbinu i slučaj, nesigurnim
promenljivim statusom stvarnosti, fantazmagoriji, priči o prošlosti,
ćudljivosti sećanjima, metafori o životu kao teatru apsurda!
2. RIM
U Rimu sam 1938.
godine odseo blizu Piazza San Pietro. Rim sa puno lica i još više priča i
istorije... glavni grad Italije i regiona Lacio. Nalazi se na zapadu centralnog
dela Apeninskog poluostrva na ušću reke Anijen u Tibar. Podignut je na sedam
brežuljaka: Esqulino, Palatino, Capitol, Aventino, Quirinale, Viminale i Celio
– gde se nalazi centar Rima. Prema legendi grad je osnovao Romul, potomak
trojanskog junaka Eneja, 753. godine p.n.e. i danas simbol grada predstavlja
Vučica koja je othranila Romula i Rema. Ovaj "večni grad" je
jedinstven u svetu po stotinama muzeja, crkava, arheoloških nalazišta,
galerija, spomenika i prelepih fontana.
Pogled na most Sv.
Anđela i Baziliku Sv. Petra je veličanstven. Zatim podižem glavu k Suncu i
udišem Rim duboko. On je čist ujutru.
Tibar protiče
mirno. Sunčani zraci padaju ukoso, a blago na mesečini, koja
se žuti i koja je topla, a ti zraci prodiru u grudi, kao neke prijatne
strele. To je jedino Sunce koje sija i bogatašu i siromahu, i mladom čoveku, i
bolesniku, i starcu. Sunce i Rim stapaju se u sećanju, u jedno. Nigde u Evropi
Sunce ne sija tako. Ni na jedan glavni grad zemalja. Niti igde fontane bolje
hlade i izgledaju tako lepo.
Kada je tokom letnjih
meseci velika vrućina , Rimljani osveženje traže na okolnim planinama ili na
moru. Možda je to jutro, u Rimu, taj mir, kojim počinje dan, zato tako vedro, jer nas čeka pritajna žalost smrti, u večeru,
u Rimu, koji je najveća grobnica na svetu. To samo u Italiji ide zajedno. Samo
se u Italiji, u Rimu, život i smrt, tako mešaju.
Ubrzo se, posle
povratka sa Špicbergena Crnjanski preselio u Rimu preko puta tvrđave Kastel
Sant Anđelo, u blizini Vatikana. Postao je dopisnik Centralnog presbiroa i
ataše za štampu u jugoslovenskoj Ambasadi. U Rimu proučava kulturno, književno
i umetničko blago ove zemlje. Radi u palati Borgeze u srcu Rima (čija istorija
počinje još u 16. veku) a po završetku posla, ili pre ulaska u palatu, jedno od
kultnih mesta za njega bila je poslastičarnica „Babington“ na Španskom trgu.
U međuvremenu smo se
dogovorili da se Crnjanski i ja nađemo upravo na tom mestu.To je engleska
poslastičara, čuvena sa svojim čajem, koji je zelen kad je kineski, a boje
ćilibara kad je engleski. Prozori su kod 'Babingtona' od zelenog, neprovidnog
stakla. Stolovi i stočići su engleski, a na zidovima slike trkačkih konja iz
Engleske. Unutra je polumračno. I velika je tišina...
Seo sam u uglu
poslastičare, čekajući Crnjanskog. Ubrzo se pojavio u diplomatskom odelu sa
energičnim, prepoznatljivim hodom...Odmah me je opazio.
"Stigli ste,
mladi gospodine. Niste me valjda dugo čekali. Pa eto, obećao sam Vam na brodu
pri putu ka Špicbergenu da ćemo se videti i evo nas u divnom Rimu. Nemam ja
više ovde više nikakvih iluzija. Znate, Italija nije više samo u mom srcu, nego
i mozgu. Znam Italiju. Znam i Rim...Ja sad uživam baš u toj inteligenciji
Italijana, za koje sam i ja pre mislio da pevaju uz mandolinu...Ukratko: pre
nego što odem iz Rima, želeo bih da saznam šta je prava sreća ljudska i zašto
je tako kratka..."
"Stočići su iz
1930. godine", reče Crnjanski - a na zidovima su dve slike, portreti
Izabel Kargil i Ane Marije Babington, dve engleske gospođice koje su uložile
svoju ušteđevinu i 1893. godine otvorile salu za čaj i čitanje za
anglosaksonsku zajednicu".
"Hoćemo li
popiti čaj? "upitao me je Crnjanski.
"Naravno,
gospodine Crnjanski, sa uživanjem" - odgovorio sam.
"Čaj je zaista
božanstven, uživajte u njemu mladi gospodine!" - pogledao me je i osmehnuo
se, nepobedivim osmehom!"
„Odlazeći kući -
nastavlja Crnajnski... ja onda razmišljam, i dalje, o toj žudnji da se nekud
ode, i odande gde smo najsretniji. Uvek sam imao tu želju da nestanem u
daljini. Da otputujem, da napustim, da ostavim. Ne valja to – kažem samom
sebi... Jedan drugi glas u meni na to dovikuje mi da se varam. I da sreće nema
van onog mesta gde smo proveli detinjstvo i gde smo se rodili“.
Da, to je poslednje
što ste izgovorili, na špicberškom brodu pre nego što ste utonuli u san,
gospodine Crnjanski!
I pominjali ste, ako
se ne varam...„Jan Majen i moj Srem, Paris, moje mrtve drugove, trešnje u
Kini"...
"Hoćemo li
prošetati Rimom, dok je još dan! Ja kasnije imam još neкa posla u
veleposlanstvu u jugoslovenskoj ambasadi, Moram poslati još neku
poštu...Zamolio bih Vas da požurimo sa ispijanjem tog divnog čaja!"
"Svakako,
gospodine Crnjanski - biće mi veliko zadovoljstvo!" - odgovorio sam.
"Ja često sa
obale posmatram žuti, mutni Tibar, ili slušam zvona kada sva zazvone, najpre
ono sa Kapitola a zatim i sva ostala zvona - reče Crnjanski.
Kola nas voze, polako,
serpentinama Kapitola. Prolazimo iznad ruševina rimskog Foruma...Svaka je ulica
prazna. Nema na njoj ni Cezara, ni Cicerona, ni Antonija.
"Zapamtite ovo
mladi gospodine...Rano ujutro nema ničeg lepšeg nego Rim, tada, u košulji kad
zahladi. Tada dišu vrtovi. A najlepše u Italiji, su stara drveta i vrtovi...
Magija Rima javlja se, vaskrsla, tek kad se zna da se odlazi. Ovo je najveća
grobnica u Evropi". Sutradan se opet spremamite na čaj u
,,Babingtonu", rano ujutru!"
Za onoga, međutim, ko
godinama živi u Rimu, večni grad se rastvara, kao neka utroba, kao neka
provalija, u kojoj se nalazi mira samo na jednom mestu. Postoji nekoliko Rimova
i svi su oni naslagani kao geološki slojevi, jedno preko drugoga, u utrobi
zemlje. Ti slojevi se raspoznaju, po fosilima, kao kad se silazi u neki rudnik.
Za one koji žive u Rimu, ima ih nekoliko. Naslagani su u Rimu, narodi, stoleća,
varvari, skulpture, razni stilovi arhitekture, prolaznost svega. Ne mogu se svi
ti Rimovi znati, ni voleti. Obično svaki zavoli, na kraju krajeva jedan.
Neki zavole antički
Rim, drugi Katakombe, treći samo Rim Michelangela. Postoji i Rim papa, Rim
Napoleona, Rim romantizma, Rim Ujedinjenja, i nedavni Rim kralja Umberta I. Što
se mene tiče, ja sam proučavao Rim Tiberija (ali to je specijalna manija).
Ljudska ograničenost
je takva da su, u Rimu, i najveći i najčuveniji ljudi voleli samo jedan deo,
kvart, kutak Rima ne mičući se odatle lako, kao što uostalom i priliči senkama.
Cezar, koji je bio najbrži čovek svoga doba, provodio je ovde dan između dva
reda čempresa. Car Avgust, uvek u istoj bašti. Ciceron je išao uvek u istu vilu
u brdima. Neron, na svoju terasu. A u jednoj, mokroj, mračnoj, ulici, i sad još
gori lukijernar apostola Pavla. I sudbina ljudi završava se u Rimu, tako, uvek
na istom mestu.
"Čak se i
zalazak Sunca, u Rimu, posmatra uvek sa istog mesta, sa terase, ispod kasine
,,Valadiera“, iznad Piazza Popolo", nastavlja Crnjanski. "Tu se, u
doba Umberta I skupljala gospoština tačno u isti sat dana, u svojim staklenim
karucama. Sad svet dolazi u malim automobilima i taj izlazak je kod mnogih
jedini dodir čistog vazduha. Ta nepokretnost Rimljana je, katkad,
veličanstvena. Kardinal Gasparri, jedan od najvećih diplomata našeg vremena,
šetao je, celog svog života, svaki dan, svega dva sata, u istoj aleji, svog
vrta. Tako Rim ima čitav niz čuvenih dvoraca, svaki, na kraju krajeva, pamti
svega jedan, kao uspomenu iz svog života. Ili, jedan prozor na njima. Ili jednu
piniju, iz njihovih vrtova".
"I među
fontanama u Rimu, svako zna da je jedna ,,njegova“. Rimska sirotinja je u
stanju da prepozna vodu svoje fontane zatvorenim očima. A što se tiče drveća,
ja sam imao u Rimu jednu ,,svoju“ piniju, koju sam mogao da vidim i sa svojih
prozora. Ona stoji u vrtu, na Pinču, tačno iznad poprsja Šatobrijana. Nisam ja
nju voleo sa tog razloga, nego zato, što je i leti i zimi tako zelena, da se
izdaleka čini crna. Skoro svake nedelje, uzimam ulaznicu za taj park i idem da
sedim tamo, posle ,,Babingtona“, pre odlaska na posao. Zazvonim na kapiju, puste
me unutra, a ta pinija me čeka i pod njom, moji rukopisi iz Skandinavije, koje
prepisujem u knjigu. Tu, na klupi, sedim mirno, kao da sam pred starom komandom
mesta, u Trondheimu".
Zapamtite ovo, mladi
čoveče..."Kad se počne stariti, jedino misao ljudska počinje da se čini
uzvišena. Razmišljanja postaju važnija i od ličnog uspeha, i od lične svojine..
Ukratko: pre nego što odem iz Rima, želeo bih da saznam šta je to prava sreća
ljudska i zašto je tako kratka. U svakom slučaju, znam već da stvarnost nije
nimalo jednostavna. Ona dolazi i ispred i iza, sna"....
Zaustavili smo se kod
terase restorana palate „Valadier“ (na Pinču iznad Trga Naroda, palatu je
sagradio Đuzepe Valadier 1837.).
"Priđite mladi
gospodine, ..sa ovog mesta najčešče posmatram kube Mikelanđelovo na crkvi
Svetog Petra...kube Mikelanđelovo, u noći, nad Rimom, ima boju plavu, srebrnu,
sferičnu. Kad zvezde počnu da trepere iznad nje, ona sa te terase izgleda kao
da je sve u staklu i da će, na mesečini, zidovi da mu prsnu. Ja sedim kod 'Valadiera',
satima, tako, zagledan u tu kupolu"...
"To kube
Mikalanđelovo me stalno proganja, to će biti moje remek-delo! Valjda ću ga
završiti za života! Ovo dobro upamtite !...Pođimo onda do mene da vidite gde
živim" .
Crnjanski stanuje u
kući jednog bivšeg senatora, koji leži, teško bolestan, na samrti, u prizemlju.
Izdao mu je gornji sprat, koji se u Rimu naziva gospodski i u kom, većinom,
stanuju stranci (il piano signorile). Sa njegovog prozora vidim Borgo i kube
crkve Svetog Petra, zamisao Mikelanđela. Rimljani ga zovu la cubola.
"Popijmo još
jedan čaj - uzviknu Crnjanski ali brzo nemamo još mnogo vremena! Žurim u
jugoslovensku ambasadu...upravo su me zvali iz nje!"
Crnjanski poče da se
smeje i veli: "Vrlo dobro. „Cubolu“ Mikelanđela mi niko ne može odneti. A
pošto mi žena nije u Rimu, mogu se malo proveseliti. Treba da, što više,
skijam, i da što manje sedim u sobi. Treba da idem u društvo, ali samo tamo gde
su ljudi veseli".
Kad bude svršio
pregled moje krvi, urina, i rendgenskih snimaka, on će mi, kaže, telefonirati.
Zatim me uzima pod
ruku i prati do vrata. Otvara ih ceremonijalno i kaže: "Neka vas čuva Bog,
mladi gospodine! Krenite da pišete vaš putopis...sada imate dosta materijala...
i ne oklevajte! I rekao sam Vam, budite strpljivi..ne žurite! Mlad ste momak,
hteli bi sve brzo i odjednom...ne može tako...morate da proživite, da odživite
fotografiju vaših sećanja."
3. LONDON
London, nedelja, 25.
decembar 1959. godine.
Božić u
Londonu. Božićne pesme, svetlucavi ukrasi, pabovi, engleski čaj, britanska
uglađenost, božićni sajmovi, uživanje na desetak klizališta na divnim
lokacijama – od onoga smeštenog kod London Eyea, London
Towera, Natural History Museuma pa sve do najlepšeg klizališta
u Hyde Park Winter Wonderlandu.
Nakon kafe sledi
šetnja do Trafalgar Squera gde se održava božićni sajam. Kolačići,
pesma, nasmejana lica, punč i božićni koncerti za pravo uživanje. Totalno
britanski. Gde kupiti poklone? Soho! Šetnja kroz svetlucave ulice budi posebnu
blagdansku euforiju...Lovely!
A gde nakon shoppinga?
Vreme je za odmor – u božićnom duhu, naravno! Londonski tradicionalni pubovi
već su svima jako dobro poznati. Mesto gde se možemo opustiti uz tradicionalnu
britansku hranu i vrhunsko pivo.
Hladno vreme kao što
se može pretpostaviti. Londonske su ulice, takoreći, prazne. Po gde koji
prolaznik u kvartu Noting hila, kvarta siromašnih emigranata iz istočne Evrope,
naselje iz kojeg se iseljavaju Englezi. Iz jednog bara, prekoputa stanice
„Landbrok Gruv“, izlaze podgrejani Englezi, teturajući se.
Miloš Crnjanski sa
suprugom Vidom u Londonu i živi u emigraciji. Ovde radi razne poslove.
Knjigovođa je obućarske radnje Helstern na Bond stritu i raznosi knjige firme
Hačards na londonskom Pikadiliju, dok njegova supruga šije lutke i halјine za
robnu kuću Herods. Crnjanski usput stiče diplomu Londonskog univerziteta i
diplomu za hotelijerstvo i menadžerstvo.
Miloš Crnjanski je u
Londonu je međunarodnog PEN-kluba koji mu obezbeđuje da se na mašini otkucaju
njegovi romani.
U Londonu samo što
nije počeo da pada sneg – prisetih se ulice , gde stanuje Crnjanski.
Adresa je 83,
LJueen’s Court. Ulazimo u mračan hodnik i ispred lifta stoji jedna dama sa
šeširom– čeka lift. Htedoh da je upitam za Crnjanskog. Iz poluprofila prepoznam
gospođu Vidu Crnjanski. Predstavih joj se.
– Kakvo iznenađenje!
– uzviknu ona. Miloš mi je puno govorio o Vama, očekuje Vas.
– Ja sam jutros
stigao avionom iz Beograda...
– Tako… A bili su
tamo neki naši zemljaci čekali isto nekog iz Beograda, a on nije stigao....
Crnjanski je pomislio da se o vama radi… Nego, hajdete unutra…
Kad gospođa Vida
zazvoni na vrata broja 83, otvori ih Crnjanski. U sivom džemperu i cipelama,
znatno stariji nego pre dvadesetak godina, posedele kose
– Cher Maître! –
oslovih ga ponovo na francuskom jeziku.
– Tako mi je milo…
Izvolite samo… Ja sam ostao da nešto završim, a Vidu sam poslao da se prošeta
po čistom vazduhu….
U sobi –Crnjanski je
taman kucao nešto na mašini. Rukopisi poređani po stolu, po fotelji i
krevetu. Uza zid rafovi s knjigama, stvarima, paketima, odelom. Vidi se težak
život u emigraciji. Do prozora šivaća mašina kojom gospođa Crnjanski zarađuje
hleb: pravi haljinice za lutke i prodaje ih velikim magazinima.
Napolju, kroz prozor,
pravi zimski dan. Počinje da se smrkava iako je samo četiri časa po podne.
Sedimo , Crnjanski i
ja celo to popodne, pijemo engleski čaj (ovaj put iz Londona) i razgovaramo.
Crnjanski, koji jedva čeka da nekoga zbuni, dobaci sa osmehom: – Danas… U
Londonu?… dear Sir? Sve je zatvoreno. (Zamisliti sad ovaj usklik izgovoren sa
ruliranim r). Niste u Beogradu… Uostalom, ovde se u restoranima loše jede… I
Vida ne podnosi engleske restorane… Znam, ima italijanskih, ali to je koješta.
Tako ostadoh na
večeri kod Crnjanskih. Jedna ispečena patka, nešto sira, kolača i crnog
francuskog vina. Za budžet Miloša Crnjanskog u emigraciji, sasvim dovoljno.
Posmatram ga kako polako završava svoju večeru, sedeći sve vreme na naslonu od
fotelje,priča anegdote i sve ispričano sa toliko stila, jednom božanstvenom
književnom prozom.
Pozdravio sam se sa
gospođom Vidom oko 22 časa uveče. Za Božić, u Londonu, podzemna (i nadzemna)
železnica ne radi do ponoći, kao obično, a taksija nema jer Božić je za
Britance veliki praznik . Crnjanski je rešio da me otprati do podzemne
železnice.
Na ovaj put Crnjanski
je krenuo obučen u jedan stari zimski kaput sa crnim šeširom, posiveo od
starosti,. Poštapuje se. Uhvati se za moju ruku i nasloni na nju. „Ma kud
žurite, mladi čoveče?… Ko će vas stići“?… Sećam se, uvek se žurio“.„Ah, da sam
u vašim godinama, nego prošlo, ostarilo se…“
Šetali smo duž Temze.
Hladno je i još vetrovito, nije za šetnju ali Crnjanski insistira. Veli: „Treba
se naučiti na London“.
Znate, mladi
gospodine - objašnjava Crnjanski... "ja ovde pišem jednu izvrnutu
autobiografsku priču.U pitanju je neki ruski emigrant umesto mene. To nema
veze, ali taj je postojao, neću da mu kažem ime, jer još živi. To su stvari
koje pisac radi kao u snu. On ne treba da opisuje verno, ali mora realno da
govori o onome što se događalo i kako je bilo. U romanu je prisutna snaga
očajanja. Život je mene terao da pišem, budila mi se želja za životom i
nada u povratak u moj zavičaj! To je jedan strašan nagon koji me tera i
koji stalno dovodi do ludila i čuđenja – kako to da ne možete više da živite
život kojim ste pošli? The Shoemakers sam pisao u Finčliju, u predgrađu Londona
1946, 47... Veoma volim londonske obućare – pominju se u mom Romanu, jer se tu
piše moj sopstveni život...sa svojom suprugom sam tada u Finčliju ,zbog ogromne
nemaštine, upao u depresiju i bio veoma blizu samoubistva".
Oko 2 časa posle
ponoći rastadosmo se promrzli, šetajući se Temzom...
"Zbogom, mladi
gospodine, želim Vam srećan put i pozdravite mi zavičaj i zapamtite - Vratiću
se ja tamo, da proživim svoj ostatak života! Zbogom!”
“Zbogom, gospodine Crnjanski!”
- odgovorio sam.
„Nostalgija daruje život, ali i ubija; kao, uostalom, svaka
lepota, kao umetnost, kao pozorišna iluzija u kojoj se glumac uvek iznova rađa
kao neko drugi, ali i uvek iznova umire, kao onaj koji bi, možda trebalo da
bude. Ona je poremećaj u doživljavanju vremena i prostora; svest o prolaznosti,
prokleta sposobnost da se svaki trenutak života doživi kao prošlost. A kada sve
zaista postane prošlost, kada potone u taj gadan, mutan bezdan – nostalgija
postaje bolest. Obično smrtonosna. “
Miloš Crnjanski je 84
godine proveo u poetskom i proznom formatu. Protiv lažnosti oreola iz
prošlosti i očaja stradanja u sadašnjosti. I poetski izraz je stasao u
prozni, u embahade srpske književnosti.
Moć
neku natprirodnu osetio je i u svojim talirima, jer gde je njih istresao iz
kese, tu su zaostajale lađe i kuće su postajale nepomicne i njegove. Kretahu
se po njegovoj zelji i njegovim zamislima i uskoro mu se cinilo da i kise na
njih padaju, a proleca oko njih nastaju, kad on hoce i kako on hoce.
Ostao je velika seoba
čitalaca. Selidba u dotad neznane krajeve istine.
"Od sveg
zivota, razmisljajuci, ostadose mu svetle u pameti i sad, samo one sjajne,
ciste zvezde, i srebrne, sumske putanje nad kojima se spusta aprilska magla,
kojima je projahao u prve dane svoga braka sa zenom, ziveci u onoj jednolikoj
dosadi male slavonske posade, loveci lisice, a u buducnosti, samo ta bezgranična,
zavejana Rusija, kuda misljase da se odseli, da bi jednom lakse ziveo i da bi
se vec jednom odmorio i smirio."
“A kad se pogleda
ovako u noc? Kad se stane, evo ovde, u mrak, na vratima? Kad se pogledaju sva
polja u mesecini? Sva ona brda u daljini... grad, krovovi... tamo oblaci...
sazvežđa... to nebo puno svetlosti? Kad se pred tim ućuti? Je li i onda kao da
prolazimo bezumno... bez smisla... je li moguce da je sve to jedna bezdana
praznina?”
Beskrajni plavi krug
i u njemu zvezda. Kada čovekovo delo postane besmrtno.
Kao lament nad
životom.
I još lutam vitak, sa
srebrnim lukom!
BESKRAJAN PLAVI KRUG I U NJEMU
- CRNJANSKI
